[Ukupno:0    Prosječno:0/5]
Pitaš me zašto opet sam tu

U sjeni starog hrasta, prekrivena pokojim listom što padne

Sa starom onom bilježnicom i olovkom u ruci

A pak sa suzom u oku

Od nekih navika teško se oprostiti, odgovorim, pomalo sjetno, pomalo sa smiješkom

A od ljudi još i teže

Malo porazgovaramo, stari prijatelju, o životu, ljubavi, vremenu, pitam te kako žena, djeca, odgovaraš s onim starim osmjehom,

Dobro

Al’ onda nastaviš svojim putem, prijatelju, i vjetar zapuhne, i oblak prekrio je ono sunca što ga je nebo vidjelo

I hladno je

I nema te

A ne znaš, prijatelju, da kao da si sa sobom odveo dio mene, dušu, sve ono čisto i lijepo u meni

I ne znaš da se suze preliju preko brana mojih kapaka čim mi nestaneš s vidika

Ali prijatelju moj, s nekim bolima živi se vječno

A ti si moja bol bio, i zauvijek ćeš biti

I te osjećaje oči nikada neće moći skriti

Ipak, samo ljudi smo, utopljeni u sjećanjima, pravima i lažnima, sretnima i nesretnima

Pa neka se i vratim na ovo mjesto još tisuću puta, neka se izmjene i proljeće i ljeto, i jesen i zima

Zaboraviti te neću.

Autor wanderer

Ova objava ima 4 komentara

Odgovori

Subscribe without commenting