Prestupnik

[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Pognute glave lunjam šumom mračnom

odavno.

Grbonja sam pravi

mršavi, mrki, podli.

Svoju olinjalu telesinu

tiho provlačim

izmedu starih napaćenih stabala belogorice

u potrazi za pacovima i lešinom.

Svakodnevnice sitne

užasno me bole.

Dan se ovde razlikuje od noći

po zelenom mraku

po mojoj sramotnoj samoći.

 

Bez staza i puteva

sa tamnog tla kad pobegne noć

dan sviće suncem kroz vilinske kapi

ja onda svoje sapi sakrijem u rupi.

U mirišljavi i prohladni sumrak

sve do u duboku ponoć

kad se šuštavi svod napuni duhovima

što podrikuju i krv piju

lenjo izađem iz jazbine i slušam:

besne kletve nesreće i smrti

stare zakletve na osvetu

pisku noćnih ptica, lom suvih grana;

iz daljine brideći

drhtaj pod šapama

tutanj mašinskih gromova.

 

Zapadna velika rana što u crno zarasta

uvek skroz zaceli

da se ispod nje ispili sve ono najstrašnije:

buka i cika ludih bića od kojih

jutra beže kao isterana bičem.

Sve se vrti, počinje i sreće na istom mestu.

Sve je isto osim mene, ovog tela

ovog krzna, koje nikako da svučem.

 

Sećam se mladih dana

kad nisam bio ovako mučen

čopora

braće moje jedine.

Oh! kako smo se u krvi zabavljali

uživali sva blaženstva pokolja

nicale su oko nas perunike boje mesa

opojan miris gnoja milovao nam je njuške.

Uzimali smo kučke, po volji

klali im štence i odmah pravili druge.

Opljačkana stada stoke;

iznenađene košute i srne

ždarli smo koliko smo mogli.

Uveče

uglas sa jednookom nebeskom zveri

pevali bismo: “Auuuuuuuu!”

 

Eno tamo moje braće sada.

 

Bele im kosti šuplje vire

kroz mahovinu, trulež

u večiti zemljin muk.

Čujem ih!

Žalosno cvile i reže

zovu me

razvaljene škrbe vilice

svi zajedno u istoj propasti.

Njenu blizinu ja osećam

svakim danom, sve je bliže

primiče mi se ta poslednja mena

da me odnese, da me zauvek samelje.

 

I eno je!

Eno je opet ona žalosna žuta dolja!

Eno je gde na početku svakog dana izranja.

I taman se spremih da u svoje zagroblje pođem

njušku mi dotače jedan miris

čudan, a poznat.

Naroguših se i zarežah na magličastu plavet:

“Ako lipsavam – lipsavam!” Pomislih.

“Ali ne bez borbe.”

Miris me taj na drugi kraj šume odvede

tamo gde se račvaju stara staza i urasli kameni put.

 

Ovaj prolaz šuma je uzela pod svoje

pre mnogo zima.

Retko hajke ovuda idu– nas više nema.

Sa jednog brežuljka

oko kojeg uvija se staza

gledam taj izvor čudnog mirisa

– Gologlavo štene čovečije

sa kotaricom u ruci

uz prvi jutarnji ptičiji žamor

veselo peva i poskakuje.

 

Moja njuška, moja poslednja druga

ona tačno zna šta je

bolest, strah, mana, sumnja…

no ovo pašče žensko, malo

zalutalo, zaneseno – kao da sanja

veselo peva i poskakuje

a iza nje leprša krvavi veo

prvog mesečnog pranja.

 

Istrčah na stazu, put da joj preprečim

svom svojom goropadnom snagom

ali od onog što usledi zastadoh malo:

“Joj! vidi kucu slatku!”

Reče i pomazi me po vratu.

“Kome si se odvezao, od koga si pobegao

nevaljalko garavi, čupavi?”

Pa me povuče za levo uvo.

Zarežah tiho i ćušnuh je malo

tek toliko da je ne uplašim.

“Baš si ti neki blesavi Lesi.”

Reče i zakikota se nestašno.

“Hajde, pokaži mi gde živiš

ti bezobrazni Lunjo.”

 

Prepustih se nehajno

ovoj igrariji bezazlenoj.

Povedoh je laganim kasom

nedaleko

do livade moga štenećstva.

A štene sa kotaricom?

Visi grleći moj griveni vrat;

pokušava da me uzjaše

podbrckuje me i zadirkuje.

Kad konačno stigosmo

žuta lopta već je bila odskočila povisko.

 

Ljudske oči nisu kao moje.

Boje skoro i da ne prepoznajem

osim jedne

a ovo malo leptirče celo im se predaje.

“Joooj, vidi ljubičice, zeve i jorgovana žbun

eno tamo i divljih jagoda ispod anđeoske trube

đurđice, magnolije i gardenije…

Joooj, Cuko, ti si od sada moj najbolji drug!”

Njena sreća za mene je naslada mala.

Ali ono što je tera da ovako trčkara

bila bi gozba prava.

 

Iznenada

dlakom mi prođe jedan mali užas.

“Da li je moguće da je ovo tako slatko?”

Rekoh sebi.

Krv kroz venice što joj teče

pupi i nadima joj prozirnu belu kožu

malopre gologlava

odjednom osta zabrađena

pulsirajućom crvenom maramom.

“Šta je ovo?

Opet se moje staro ludilo nadmudruje sa mnom!

Ljudetina mi je odurna

ali ovo dete belo…”

Mislih tako u sebi misli svoje zverinjske.

Sucrveni treptaji zaslepljuju, bole

gledam je dole kako još poskakuje

pevuši srećno i cveće bere.

Ja sedim, oblizujem se, čekam…

 

A kad je već bilo dockan

i moj plan konačno izatkan

ona se najednom trže i uozbilji se.

“Joooj, pa ja ću zakasniti!”

Viknu prestrašeno.

“Hajde, Cuko, kod moje bake

ona nije daleko!”

U jednoj joj ruci buket, kotarica u drugoj

pa se sjuri livadom, naniže

sve podvikujući moje ime “Cuko!”

– Jooj matora skotino, bruko!

 

Za lov i poteru odavno sam ostareo.

Svaki put kad bih je sustigao

ona bi ciknula smehom i pojurila

neobuzdano.

Jurio sam svoj plen a on se sa mnom poigravao.

I trajalo je to tako i trajalo

do predveče

sve dok ne začuh pucanj puške uz povik:

“E, konačno si dolijao, prestupniče!”

Zateturao sam se malo i pao.

 

Budi me miris baruta, muzika, pesma

vonj čoveka i njegov glas

koji mi ovako kaže:

“Pre nego što umreš, da znaš

vraže

plaćaš danak svim svojim zločinima.

Oslušni svoje srce i poslednji njegov otkucaj.

Izdahni bez glasa – jer sad si moj.

Oko tebe glasovi pogrde, lumperajka

svi se raduju tvojoj neminovnoj smrti.

Za tebe nema sažaljenja

ne nadaj se, za tebe nema milosti.”

Zavrnuo je rukave, podigao me

i okačio tetivama na čengele

na radost okupljene rulje.

 

I videh je jednim okom

gde se izmigoljila iz gomile

iz cvetne livade dete belo

gorko cvili, plače i preklinje

“Nemojte Cuku, nemojte, neee!”

Kad stara babetina neka povuče je grubo

uz prekor: “Ma, ćuti ti derište glupo!”

 

Moj mi dželat kožu dere polako

ja, hropotljiv, okačen kao prasac

slušam i gledam naopako kako

pašče malo plače neutešno

jer ne može da me spasi.

Dah me izdaje, vid zamire, bledi.

“Sada znam zašto vukovi nisu ljudi.”

To sam pomislio i izdahnuo.

Leave a Comment

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting