[Ukupno:0    Prosječno:0/5]
Sam, um mi obavijen melodijom, iz svog vakuma gledam trku ljudi
Slepi maraton gde nema pobednika ni cilja, vec samo novi početak
Zar sve što vredi ima neutaban put, zar je svet jedan veliki trn
Borba boja u njihovim životima, dobro i zlo.. a stvarnost siva
Tek ponekad.. neki pogled zaluta iza zavese, nesavršeno bice drhti u dahu zveri depresije
Par brzih treptaja oka i opet je sve šareno, ptica je ponovo u zlatnom kavezu svom
Nepoznato im uliva strah dok mu ne daju ime, broj i podsmeh
Želja za novim je osmeh pohlepe i samo onda kada boli oni smatraju da vredi
Svi ti problemi bezbrojni, veliki, mali.. stvaraju sami sebi i drugima
Ono što mi te lutke duguju je predstava, koju željno i pokorno izvode, nesvesno
Kao što u tišini uzivaju samo životinje i bogovi, tako u rešavanju problema zvanog zivot.. uživa samo čovek
Bez briga da im pokreću um i telo, mašine miruju dok im se svrha se gubi,
tek kad je cilj postignut život je starim problemima udahnut, tad oni sazrevaju
Čovek je mašina bačena u haos, svaka sa svojim vidjenjem sveta
Kroz plač mole nemoguće šanse da ih pogledaju, da vide u njima ono čega odavno nema
Istina, toliko puta kroz osmeh pobede sa maskom prikazana, nikad ista
Strpljivi poznaju laz najbolje, savršeno orudje za ljudski život trošni
Lebdim nad virusom zemaljskim, osećam novi pocetak i veliko bum
Preostalo je samo čekati.. a čekanje je za mene bilo i jeste najgora kazna
Pomislih, pa udahuh maglu
još jednom u sebe.

Autor Maksi

Nema lakih odgovora o meni, ni ovde, ni u realnosti :)
Volim caj od nane ^_^

Ova objava ima 2 komentara

Odgovori

Subscribe without commenting