[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

I kako ja sada da tebi poklonim zivot,
kada sam ga njemu davno dala,
kojim srcem da te zavolim, kada sam pored njega zaspala.
Pruzila bih ti ruku, ali ona ga jos uvek grli,
poklonila bih ti osmeh ali i on je na nuli.
Ova pojava ispred tebe, za pozoriste nema je postava,
to je samo lutka koja je bez svega ostala.
Nemam vise suza da se umijem u zoru,
kada kuci odem da patim u svom prostoru.
Glas bi da te pozove, da ti kaze stani,
uspavano, mudro cuti dok mu prolaze dani.
Uvukla bih te u svoju mracnu pecinu, da mi malo svetlosti doneses,
cak sam i za to previse umorna, morao bi ti mene da poneses.
Suvise je hladno u mom okruzenju,
bolesna mi je dusa, njen vapaj para stenu.
Odlazi odavde, za mnom se ne okreci,
nije ti to pametno, samo ces se opeci.
Sve sto sam imala, njemu sam dala,
za tvoj trud ti samo mogu reci hvala.
Nemam sta da ti pruzim, ljustura sam prazna,
sve se u zivotu vraca, ovo je moja kazna.
Ponosno je setam, ali ne mogu da je delim,
zato se stalno iznova na nova mesta selim.
Ovako ledena samo zimu sejem,
ne zastajem pored tebe jer ne znam da grejem.
Ne zelim da ti uzmem dusu, ne mogu povrediti dobrog coveka,
ti imas izgleda za srecu, a ja cu prazna biti doveka.

Posted by UnaZikova

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting