[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Sta je na kraju zivot, gomila nepogodnosti zbog kojih srce vene, dani su pusti noci hladne poput stene. Nema lepote ni srece prave, svaki vid dobrote na kraju nam dodje glave. Jednom sam davno ziva bila, cak se i ne secam sta sam tada snila, znam samo da sam se probudila polomljenih krila. Od tada nezadovoljna lutam sama i svaki izbor mi srce slama. Ne znam ni sta bih vise htela, svoju sam sudbinu sama plela. Ne krivim nikoga, krivim samo sebe, gresna sam jako i to mi dusu grebe. Ne postojim vise, niti osecam svoj dah, zelim da odem da postanem prah. Muci me jako svako novo jutro, gorko je i ruzno, ponavlja se stalno, vristim necujnim glasom- ostvari se moja tajno. Ja sam jako slaba, nisam za ovaj svet, nezna sam i lomljiva kao najmeksi cvet. Zasto me pustas da se gusim u dimu, zar mi Boze nismo u istom timu? Davim se u moru svojih odluka bez cilja, to nisam ja, meni ovo ne prija. I svaki pokusaj za mrvicu srece zavrsi se tragicno, mene ovaj svet nece. Potrebno je tako malo a ipak nemoguce naci, savest mi sapuce- placi, samo silno placi. Ljudi se smeju, lazu i nekima dive, ne razumem kako mogu tako spokojno da zive. Pokoravaju se svemu, prilagodjavaju sistemu. Ali ja to ne mogu, cak i da zelim, stvorio si me jako cudnu, nemam sa kim ni ove misli da delim. Zasto sam ja ovde, koja je svrha moja? Da vidis koliku bol moze da podnese napacena dusa tvoja? Jer ti si je stvorio, ona je tvojih ruku delo, kao i ovo gresno, izmuceno telo. Svaka pora mi odise umorom, svaki pokret vapi za odmorom. Gde ti je milost, zasto me kinjis? Zar ne vidis da sam stigla skroz do kraja, otvori za mene vrata pakla ili savrsenog raja. Ne ostavljaj me ovde, ovo nisam ja, ne zelim ovakav zivot pun tuge i kajanja. Sve odluke lose a samo ljubav zelim, nemam vise sa kim slomljeno srce da delim. Ne postoji zelja cistija od ove, ona sadrzi sve moje snove. Najezim se od misli da moram jos da zivim, cemu svi ti sati u kojima sudbinu krivim. Ne fascinira me, ne privlaci bilo sta sto mi zivot pruza, zelim samo da budem dusa koja lebdi iznad tela i oko njega par uvelih ruza. Pa neka suze nad mojim zivotom poteku, dosta je vise da ja svake noci stvaram njihovu reku. Koliko jos vremena treba da prodje pa da moja dusa na pocinak podje, polako tebi da dodje?Ako je rano, neki vid postojanja mi daj jer sam jako blizu da sama presudim kraj. Priznajem dao si mi jednom sve, ja sam unistila a ni sama ne znam kako ni gde. Previse iskusenja, slaba sam bila, lazna sreca me je totalno unistila. Jos jedan pokusaj za nesto pravo, udarih glavom o tlo, za mene bravo! Trazim reci, motam po glavi, kako vise da iskazem bol, da docaram koliko mi srce krvari. Ne postoji toliko teska rec da opise moje stanje, znam samo da mi je strpljenja sve manje i manje. Ne osecam nista, ni mrznju, ni prezir, ni ljubav, niti bilo sta slicno, zivim u izrazajno tupom bolu koji je postao nesto moje licno. U ocima se vidi, oseca u glasu, jedem samu sebe, gubim zdravu masu. I evo poslednjeg stiha, gde postajem kao noc tiha…uzmi me, zelim da nestanem, i to sada iskreno kazem, unisti ovo telo- zelim to, znas da ne lazem.. necu da se probudim, ne dozvoli, budi ono sto jesi i prihvati ovo srce ranjeno sto moli.. kada zatvorim oci i utonem u san, svojom moci ucini da to bude moj poslednji dan.

Posted by UnaZikova

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting