[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Van ovoga živeću vremena
van njegovih okova, granica,
u bajci prepunoj stranica
starih i prašnjavih knjiga.
Jer dušom svih mojih pesama
uvek si poslednja stanica,
i dalje ne idem nikada –
dalje su ponor i tmina.

A hteo sam tragove tvoje 
da izgubiš zavek u meni,
ko vodopad beli u mreni
da okom mi razlivaš lice.
Da anđeli sudbe što kroje
širom nam otvore dveri –
pročiste pute ka sreći
da grudima zaspalim sviće.

Hteo sam da me razumeš
da prigrliš sve moje mane,
sve date nam buduće dane
sa mnom zavek provedeš.
U starosti da se zakuneš
pre nego srce nam stane,
da sam ti draži no’ ikad –
na ramenu mome dok veneš.

Zalud su pesme i strofe
kapljice ranjenog srca,
što tihnulo nečujno kuca
jer pišem o tebi – “bez tebe”.
O’ proklet da si živote!,
vrano što mrvice kljucaš –
ostatke lešine jadne
večito prolazne sreće.

Sećanja ljubavi moje
nižem u grudima čednim,
upijam srcem mi žednim
sva nadanja skorašnje zore.
Al’ klatno kamene boje
što izranja sumrakom lednim,
ne staje nikad za mene
za moje žudnje i snove.

Večiti ljubavi poraz
ko spomen prikaze jasne,
razbija dečije mašte
u meni sad čoveka budi.
U mislima poznat joj odraz
prokleto, čežljivo raste –
cveta,  jer zalivam koren 
suzom što lati joj ljubi.

I svet dok zapenjen diše
sve vrvi u daljini vreloj,
crnom se pokrivam zemljom
nazirem obrise kraja!.
Poslednja pesma se piše
poslednjom smrtničkom željom-
svetu da priznajem celom –
“LJubav je večita tajna”.


Autor Simic Petar

Ova objava ima 1 komentar

Odgovori

Subscribe without commenting