[Ukupno:1    Prosječno:5/5]

ne osećaj
tako davljenički dan
obezglavljuje
zar pesmu dotiče
ova poslednja noć?

cupkajuće koleno
o pevanju peva
još mu damare štipa
plaža od Jula
i divlje breskve u valceru
pitomog briza.

daleko je zauvek
neko šareno blicanje
svija se i odbija
lim, i zeleni vrat ružinog vetra
grad i mesnati prsti
koraci koji se sporazumevaju
bezciljnim zanosom

o, kapi vatre
sa mahovine besmrtne
pronađi koren
u crvenom moru
u plavoj zemlji

pomoli se za kamen
samotni bezdušnom pustinjom.

ne osećaj.

bez tačke
prezime za ime,
bez reči, usta za zube
obnov. prolaz.
pa nek bude kože
i pod njom bezbolan sklad lepote
za odraze kojih nismo svesni.
u sokacima tvrdog blata
tek za setu
što je zakovala uspomene u par jabuka
na krpljenom milju, nek bude smeha

odboluj dok ventilatori rade
dok oblaci povraćaju oblike
dok te ima pod njima,
dokle se gledaš u mrtvim konjima
tako uporno i živo,
dok se odumire, kuca i kasa, piše,
potom peva sebi tuđom bojom,

i ne osećaj
nikada više.
čuje se najzad poslednja noć.

Autor Simic_Petar

Ova objava ima 3 komentara

Odgovori

Subscribe without commenting