[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Mora da me opako savest muci, jer se vec godinama budim u isti cas,
priznajem da me to plasi, u podsvesti cujem uvek isti glas.
Ne plasim se ljudi, ni njihovih dela,
drhtim samo pred Bogom, zbog stvari koje nisam smela.
I pre nego sto otvorim oci, bas svake noci,
znam koliko je sati,
uvek sam se pitala hoce li to budjenje ikada stati.
U koje vreme legnem da spavam uopste nije bitno,
u minut se isti probudim, palim svetlo podhitno.
Koliko god se trudila da neke ispravim stvari,
jos od malih nogu svesno gresim i to mi nevolje pravi.
Makar da sam glupa, pa da ne razlikujem dobro od zla,
ili da sam naivna, pa da kazem- ta osoba me je navela.
Mogla bih i tako da izvadim sebe,
jos samo jedna laz od koje dusa zebe.
Prepustena sebi od ranog detinjstva,
svoj sam put poplocala, nisam ostala ista.
Da li se racuna, ako ponavljam delo isto,
ako iskljucim srce, da li makar ono ostaje cisto?
Sta me to tera, da sama naplacujem tugju pohlepu i cudim se njihovoj zlobi,
necu da budem ludi osvetnik, koji se plasi da bez svetla ostane u sobi.
Volim da kaznjavam, a znam da to nije moj posao,
zato ni sada ne spavam, jer da me probudi neko je dosao.
Taj cas u pola noci, on mi kaze da nisam dobra,
nisam kadra da sudim, otrovna sam kao kobra.
Kao kazna mi ponekad dodje mili glas koji zna da vara,
dok u dusi paklene vatre peku, truju ovo malo svetlosti od koje svet se stvara.

Posted by UnaZikova

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting