[Ukupno:1    Prosječno:5/5]

Možda će jednom, kad dođe dan u oči divne, tek kad on dođe,

možda će biti jasna ova poslanica,

glavicama pametnim, usnama mednim i smijavicama zanosnim…

 

Možda će onda shvatiti oči divne,

zašto se srlja u bespuće

i zašto se u srcima kamenim zericu topline moljaka,

od strane moje malenkosti,

i mojih istomišljenika, braće moje po peru i sestara mojih

po ljepoti; od strane polugrešnih duša naših…

 

A ja ću tada već biti svilena buba što prede

i šaš koja šuška;

i putnici oni dugonogi, divni,

oni iz trave što proviruju svakoga sunčanoga dana,

zgranuti avetinjaci i uhaladže oprezne ću već biti.

 

A do tada, dok to ne postanem,

dok to ne postanem dovoljan sam sam sebi,

ovako čangrizav i zao,

oblacima iznad glava i toploj zemlji ispod stopala,

ja sam dovoljan.

 

Dovoljno će biti hvaliti zelene šume

i livade mirisne, paprati na obodu šume i stijenje planinsko.

Dovoljno će biti moja uspomena na veliko stado divno,

štono ga ovan prethodnik  vodi tukući o teško zvono;

i štono ga pastir mlad gonjaše ispred sebe ravno u raj…

 

Od okusa na usnama, dovoljan će biti planinski izvor,

od topline iskonske,

dovoljni će biti sunčani dani,

a noć?, noć ću kratiti slušajući udaljenog ćuka

i  tihu pjesmu visokih zvijezda slaveći.

 

Neka ovu poslanicu prime u Mitileni

i obećanje duboko (lišeno pogreške svake vrste),

da više neće vatre krilate ptice gorjeti za divne djevojke,

za one njihove, prpošne.

Posted by feniks

Onajetihohodila, onajetihouzdisala, njenesmijavicenemoguzaboraviti...

Website: https://nizmahalu.blogspot.hr/

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting