[Ukupno:0    Prosječno:0/5]
Nag, kao smet vrh planine sam,
ponesi me junska košavo
gde završava more.
Ja predajem ti telo, i dušu mi ponesi,
ostaću nem u očima zore…

Dajem ti jesenje dane neprodisane,
dajem ti večeri pune tajnovite jeze,
godine čijim šarenilom
samoća na bele oluje miriše,
cvetale snove ti dajem,
k’o bujale breze
posle hladne kiše.

Dajem ti srce veliko
kao beskrajne ceste
čije horizonte očnjak novembra grize,
dajem ti postelje od jutra tiše,
i bol za očima jedne žene
što me odavno ne voli više…

Od glasova utehe, i vrućih osmeha,
obalama ponesi me, da mi vali zore
simfonijom večnosti operu muke;
da mi pesak ispuni prazne dlanove,
sve nade sputaju usnule luke.

O, dajem ti ruke,
i dečačke noge zanesene,
detinjstvo u jesenjoj jakni skrito,
dajem ti ljubavi traženje nezasito,
ponesi me,
ponesi me…

Autor Simic_Petar

Ova objava ima 1 komentar

Odgovori

Subscribe without commenting