[Ukupno:0    Prosječno:0/5]
Obrisi te magnovenjske noći, oslikane rukom nekog zaboravljenog atavističkog božanstva uništenja, noć koju sada priziva sećanje poput neke čarobnjačke mantre budi u meni želju, strastvenu želju, da je opljačkam od zaborava i nemilosrdnog vremena, ili makar ono što je ostalo: talog.

Bila je topla zimska noć oskrnavljena snegom koji padao tiho uz povremene daške vetra. Hodao sam ni sam ne znam odakle i kuda, sa turobnim osećajem ispraznosti, sličan onom koji sam imao pri prvom iščitavanju Procesa. Mislim da sam išao “Ulicom Mrtvih ideja” koja je izlazila na “Aveniju Beksinskog”. I tu smo se sreli: na uglu Mrtvih ideja i avenije Beksinskog.

Nemi sneg koji je padao na trenutke bi bio razgrnut poput ogromne beličaste zavese vetrom. Iza tog zastora izatkanog nebeskim veštim prstima otkrila se tvoja silueta kojoj u prvi mah nisam pridavao mnogo pažnje.

Sećam se da naš susret nije bio planiran, čak ni svevišnja sudbina nije imala udela u svemu tome, jer da jeste, sve ovo bi bilo više od pukog odjeka zaborava, više od svega onoga što je umrlo te noći.

Sećam se da je naš susret trajao samo nekoliko stotina koraka; jedan bedni stambeni blok u koji se ulazilo sa avenije u kockasti atrijum bez izlaza; jedan beni stambeni blok sazidan od još bednije crvene opeke koja je uvek u meni oživljavala apokaliptične misli o beskonačnosti i beskraju, o uzaludnosti…

Bila je to tiha decembarska noć. Topla. Snežna. Avenija Beksinskog pusta, skoro pokrivena iznenadnim plaštom belila, bez tragov automobilskih guma; trotori bez tragova ljudskih bića. Pusta, osvetljena beskrajnim redom lampinjona koji su bacali žutu svetlost do granica koje je ocrtavala neprekidna nema mećava. Osneženi široki trotoar avenije, osvetljen u snežnoj decembarskoj noći podsećao je na avgustovske sumrake unutar frankfurtske katedrale Svetog Bartolomea.

Sećanje. Ili san? Sećam se tog našeg susreta sa nekom nejasnom neprijatnošću u stomaku: strah me je da možda nisam zamenio sećanje snom. Ta noć je podsećala na fantaziju čoveka na umoru. Halucinacija bez mnogo iznenađenja. Bez strašnih prikaza i izbezumljenih glasova.

Imali smo oboje po dvadest i nešto. Ja sam možda bio bliži tridesetoj od tebe – mislim. Potpuni stranci. Ne sećam se ni tvog imena. Ne sećam se ili ga ne znam jer mi nije bilo ni rečeno. U sadašnje dane ne pamtim više ni lica: život sam zamenio nestvarnim maštarijama, beslovesnim snoviđenjima; tvoja silueta se ispilila iz jednog sna, o kojem ovde ne bih. Svega se sećam što se zbilo te noći, ali imena tvog i lica, ne. Lice ti je bilo obgrljeno belim krugom krzna polarne lisice, u toj dobroćudnoj mećavi podsetilo me je na izgled meseca koje pomračuje sunce: zatomnjeni zraci pomračenog sunca proviruju poput krzna polarne lisice.

Noć je bila zarobljena tišinom, onom sveukupnom tišinom nakon Potopa, pre prvog šuma sveta koji je ležao uništen, beživotan, mrtav i tih. Bila je to noć puna kristalnih duhova koji su nam golicali oblaze, zarobljenih između nesrećnog tamnog neba i tla koje je podsećalo na zapaljeno pismo; bilo je toplo i dah se nije mogao videti uprkos dobu, uprkos nebeskim zakonima. Gledao sam te kako koračaš i bezbrižno se osmehuješ šireći oko sebe mehurastu sferu sreće, radosti, života. Crno i belo jedno pored drugog, koračali smo i tragovi su se gubili iza nas. Sećam se da si se okrenula i rekla nešto: svaka tvoja reč sada je samo nerazmuni fantazam u ovoj jami gde je nekad boravila moja grešna duša.

Bila si zabavljena našim tragovima koji su se brzo izjednačavali sa tlom i nestajali. Koračali smo jedno pored drugog a sneg što je padao prekrivao je naše stope i činio od nas duhove, nevidljiva bića nemoćna da ostave trag na ovom svetu.

Hodali smo avenijom Beksinskog a uporedo sa nama koračala je nečujna povorka senki: sablasni sprovod. Koga smo to sahranjivali te tople decembarske noći? Ja znam. Ti? Ti si bila radosno snežno biće, lica ušuškanog u krzno polarne lisice. Šta smo to sahranili? Šta je to nestalo sa lica zemlje u tom bednom stambenom bloku, u tih nekoliko stotina koraka, u tih nekoliko minuta razgovora kojeg se i ne sećam? Ja znam. Ti?

Zastali smo na uglu Beksinskog i Ulice Palih heroja; za mene je to sada Ulica palih anđela. Negde na početku te ulice, sa desne strane, izvirivao je iz polomljne konstrukcije i obezglavljenih drvenih konjića razvaljeni stari ringišpil. Sada znam da se stvari ne lome, one samo menjaju oblik; ljudi se slamaju, lome i propadaju.

Ti si mi pokretom svoje silute pokazala kako želiš ka Palim anđelima. Nisam se protivio. Slušali smo Lakme sa jednog od gornjih spratova; visoko iznad nas ugledali smo bosonogo dete kako hoda po ivici prozora. Ta pojedinost, taj mali bezbrižni kupidon, nas nije nimalo uzbudio. Pustio sam te da odeš.

Gledao sam te kako odlaziš Palim anđelima. Gledao sam tvoje sigurne korake i belo krzno polarne lisice oko gležnjeva tvojih crnih čizama kako zamahuju i odnose te u nepovrat. Okrenula si se na mah i osmehnula mi se umesto “zbogom” iza oreola krzna nesrećne polarne lisice.

Ostao sam dugo, dugo sam stajao na tom raskršću i gledao taj prizor: tvoj odlazak kao spuštanje kovčega u raku; snežna topla mećava kao dim iz kandila; grobljanski zapah mrtvih; zgrade koje se preobražavaju u lica mojih bližnjih; postpotopska tišina poput ispevanog psalma. I sve to bez i jednog glasa plača. Bez i jednog jecaja. Bez i jedne reči.

Stajao sam dugo na tom raskršću Beksinskog i Palih anđela i gledao tvoje dvodelne tragove kako polako nestaju i brišu se, a sa njima i sećanje na tebe.

Nikada se nisam osetio više poraženim, bednim i napuštenim nego te noći. I ne znam od koje je materije ovo osećanje i sećanje. I da li si ti samo “sećanje” ili san, fantazija?…

Kako se sećati nečega bezimenog, kako pričati o nečemu bezimenom da postoji? Kako se sećati nečega bez lica? Kako objasniti šta je smrt večnom životu? Kako objasniti kraj beskraju?

Ne znam.

Autor Ivica T

Odgovori

Subscribe without commenting