[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Nadvila se magla nad tihim sokakom
i pred svaki korak poglede mi guši.
Natežem se kao slepac s kakvim štapom,
koji samo sapliće me, obara i ruši.

Nailazim usput na redove duge,
nizove od kamenja, drveća i ljudi,
što uporno stoje, sleđeni u mestu,
i prkose svakom ko se išta trudi.

I sad ne znam šta ću, ne znam kud da krenem.
Sve me ovo malo pogađa i boli,
jer kud god da krenem – sve je protiv mene.
Nema nigde nikog ko mi je po volji.

Glumataju pamet dok u mestu stoje,
ali sve što znaju – to je jedna ludost:
ako korak nikad ne napraviš napred,
nećeš moći nazad… Tu leži sva mudrost!

I ništa, opet nasta tišina.
Još koji minut brbljah sam sa sobom,
a onda kretoh iz svih svojih sila
i kao Don Kihot nastavih s borbom…

Sve moje reči istinske, teške,
njihovim ušima bile su strane.
Dobijah samo potmule smeške
krakova vetrenjače izanđane.
Smeške k’o udarce, pune gorčine,
koji te dovode nadomak smrti.
Al’ ona ne mari što pod njom gineš,
nastavlja da se bezglavo vrti.

Tad rekoh sebi: daj nešto drugo!
Nema ti smisla baš ovaj trud.
Vidiš li valjda, nećes jos dugo?
Nećes izdržati sledeci krug!
Pašćes na zemlju, nećes se maći
i poput njih se praviti lud.
Sledeći put te neće ni taći,
a već ćeš biti nalik na nju!

Poslušah savest i kretoh dalje.
Srećan, pun nade nastavih put –
srce me moje na njega šalje.
Znam… i neka misle svi da sam lud.
Želim da hodam do kraja sveta,
istinu do kože svučem,
od sebe odgnam sve što mi smeta,
a sve što želim privučem,
da ne stanem nikad, jer nisam srećan
sve dok u mraku boravim nem –
jer samo tako shvatiću ko sam,
znajuć’ šta želim da postanem.

Mrak se još ne da, al’ ja znam gde ću.
Ne vidim kompas, ali znam put.
Gde god da moji koraci kreću,
tu više nikad ne kreće muk.
Jer muk sad muči zagrljaj pesme,
jede ga tiho sam njegov jed.
Zatrpah tajac, tišinu sete
k’o zelenu travu sred zime sneg.

Kad odjednom, tamo, iza nekog grmlja,
od dečijiih lica nazreše se sene,
i jutro se tiho na prstima šunja –
na grane daleke sunce zrake dene.
Izgubi se magla u pravcu oluja,
kišu žutim lišćem zakloniše streje.
Kao vetar lagan poj jutarnjih ptica
objasni lepotu meni novog sveta –
raširih ruke spram njegovih lica
u oku, u srcu, uminu mi seta.

Posted by Janko Milošević

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting