[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Jabukama sam plavim hranio

oči letnje, pospane

začarana devica u krošnji besmrtnoj

poslednji je brod isplovio – Zbogom!

njena tanka ruka mi maše

Zbogom! – Zauvek, zauvek – Zbogom!

 

Sreli smo se na nepreglednim poljima belog maka

naslađivali se medom; plakali pod pelenom

minuti prolazili kao godine

danas, godine kao minuti

polja maka zaparložena, uvela

više nismo mladi – umiremo

kad sam ti poslednji put video lice

osmehivalo je poslednje zbogom

voleo sam te – priznajem

svaki atom tvog bića

obožavao sam bezuslovno

tvoju oskrnavljenu dušu

tvoju osakaćenu utrobu

našu nerođenu decu

ponekad ih sanjam – Ti?

svakim snom sve su veća

govore mi, pričaju mi, pitaju za tebe

„Gde je naša mama?“

kaži mi šta da im odgovorim

ne mogu više da nemim

pred našim malim licima

pred našim porazima

nedosanjana naša siročad neutešna.

 

Jabukama sam plavim hranio

oči avgustovske, besane

začarana devica, eno je

u krošnji besmrtnoj

neću pronaći luku u kojoj bi se smirio.(1)

 

Tvoje telo centar je mog Erosa

priznajem

svaki nadražujući oblik

po meri je geometrije tvoga tela

iza svakog požudnog pokreta

naslućuje se senka tvoje siluete

tvoje je mahnitanje dubina moga greha

mlad, pitao sam nebo da me uzme

ono mi je poslalo tebe

ti si bila moj placebo protiv života

sada te šalje sloj miliona preminulih

izobličena refleksija (prepis) iz Knjige mrtvih

ti si baklja koja mi pokazuje put dole

nerazmrsiv čvor užeta kojim me vučeš dole

sada znam rodno mesto demona

grudi bez srca, grudi puni mržnje

u kojoj naša zvezdana gamad nastavlja da se valja.(2)

 

Jabukama sam plavim hranio

oči letnje, jutarnjim daždom umivene

začarana devica vilinske kose

u krošnji besmrtnoj

sa dna mora dižu se orgulje

bezbroj vodenih leptirova-tigrova peva himnu

poslednji talas, poslednje odnosi.

 

Ja sam samoubica koji se predomislio

Ti – neomašćena trula omča

jednom sam pomislio da umireš

sada gledam utvaru; biće koje još ne zna da je mrtvo

neka te sahrane blizu

hoću da mogu na grobu da ti plešem

magijske plesove, sen tvoju da pošaljem

noću da leluja od „Donjeg parka“ do „Hipi doline“

užas si bila, užas i da ostaneš

ljudi odlaze u zaborav: monstrumi su večni

bezosećajno preterujem?

iz lošeg si se rodila

u lošem si živela

u lošem umireš

takav sled zaključava Knjigu mrtvih

isti je otključava

neka za sto, za hiljadu godina

namesto „Branka“ podignu tvoju gadnu statuu

sa tvojim bezimenim imenom na postolju.

 

Jabukama sam plavim hranio

oči zvezdane, ponoći neukrotive

začarana devica u krošnji besmrtnoj

slavopoj potonulom brodu usamljenom

pristanište u magli; zvono u daljini; svetioničar je zadremao.

 

Da nisi sad negde nasmejana, bogata i rasejana?(3)

beda u bedi bednoj – znam!

mizera

žrtva nad žrtvama, zlikovac nad zlikovcima

znaj! – nikada me nisi prevarila

predvidive životinjske lukavštine

duša ti od celofana

kamilavke se zaparene oko tebe klate

zanosno, prisno – pogurena crna kolona

poklonika Crnog sunca

crnom se smolom šminkaš, nevešto, neprestano

skrivaš ožiljke, bore

smrt niko nije prevario

veruj mi! – svi oni padovi, bili su samo

varke života – smrt se ne igra

malovaroška ništarijo

ovde – Zvezdo užasa

čudovište što drhće, dahće.(4)

 

Jabukama sam plavim hranio

oči ljubičaste, sklad duše

ništavilo pakla

rog trube poziva u lov

u šumi gde pišem pesme

odranom mi kožom presvucite doboš.

 

Sećaš li se noći naše smrti?

poslednja noć, poslednjeg meseca…

ulica gleda na zid od crvene opeke

u ruci teška vojnička torba

jadni odblesci barica zujajućeg svetla

nije bilo fer

svako ima svog vlasnika

pobegao sam iz vašeg malovaroškog makabrea

u jadnoj duši bludnice

nešto se odazvalo osećajima jednog mladića(5)

te sudbonosne septembarske noći

okruglo ogledalo i nevidljivi dodir

na svom ramenu protumačio je kao upozorenje

prezrivo se nije obazirao

mnogo je pogrešnih puteva

a samo je jedan pravi

ovim kojim putujem u nepovrat

da li je pogrešan ili pravi?

ne znam, još uvek hodam njime

iskidana, trula omča mi visi niz grudi

dani i noći nepogrešivo su jednaki

lažem sebe kako večnost ne postoji

Ti? – lažeš sebe da postojiš

Laž! – taj večiti putokaz ka Istini.

 

Jabukama sam plavim hranio

oči bezdane, oči najlepše

začarana devica u krošnji besmrtnoj

nikada nečeš dobiti ono što si želeo

ono što imaš, čuvaj, jer drugo nećeš dobiti.

 

 

(1) Rečenica iz Sioranovog Brevijara poraženih

(2) Stih iz pesme Ljubav Antonina Artauda

(3) Stih iz pesme Mizera Miloša Crnjanskog

(4) Pustolov u kavezu Rastka Petrovića

(5) Verzija dela rečenice iz Manovog Doktora Faustusa, glava XIX

Posted by Ivica T

Ako Niče, Prust, Bodler ili Rembo nadživljavaju varljivost mode, oni to duguju bezinteresnosti svoje surovosti, svojoj demonskoj hirurgiji, izdašnosti svoje gorčine. Njihovo delo traje, opire se kalendaru, zahvaljujući njegovoj svireposti. Proizvoljna tvrdnja? Razmotrite ugled Jevanđelja, agresivne knjige, knjige opake kakve nema. Emil Sioran - Silogizmi gorčine

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting