[Ukupno:0    Prosječno:0/5]
Onima što nose naradzaste luke
u smišljenom oku
te mladosti večne,
što šetaju još te kraj dvorišta školskih
pijani od prve
ljubavi i sreće.

Onim’ što ne svlače odela od mašte
da pokriju oči
planule k’o sveće,
što ne hrle Javi u zaludni plamen
srca što do kosti
izgoreti neće.

Onim’ što ne pojme ove smogne šare
pred zaludnim licem
mlako mrtvog vetra,
Onim’ koji piju gorka cvetna mleka
sa zaraslih njiva
i crvenih smreka.

Onima što nema utehe i leka,
što se smeše suncu
krvnom, izdaleka.
Onom koji čeka smrt pognutog čela,
logorašu starom
pod kapijom neba.

Onom što tišina neizmerno treba
da oprosti srcu
što se tuđem ne da,
i tebi, što drugom na grudima pevaš
a znaš da te volim,
i kol’ko te trebam.

Autor Simic_Petar

Odgovori

Subscribe without commenting