[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Od meseca punog što ne priča ništa
Nova se ljubav ukaže kao zlatna val,
Naslonjena na oblak ko pepel na var;
No ja znam njena ogledala dimna
Stogodišnje čežnje neugaslu vatru
srči koje seku cvetove u Martu.

Ja idem za prašinom jučerašnje sene
Onda kad zvezda moje sudbe zađe
Kad tiranin sete u poletu krene
Po šumi da pleme ostavljenih nađe.

Sanjarsko mi srce videste li žene
Uporno dok bdim gde plav uton vene?,
Ispod slika Bogorodica što snaže
Feniksa u letnjem letu iznad plaže.

Taj stakleni pogled dušu moju muti
U njoj će se nebo blago okrenuti
Te prazne ruke, boli pusta sena
Da se tamno nebo spusti jutru leta;
Da ljubav prečista, za mene ili bilo koga
Upozna istinu o laži Boga.

Autor Simic_Petar

Odgovori

Subscribe without commenting