Oproštaj
Mirna je baš ta ljetna noć
skoro i svi će na počinak poć.
Sunce ih je sve obasjalo,
čitav dan je najjače sjalo.
Samo u jednu kuću nije ulazilo,
čini se da je namjerno obilazilo.
U njoj čovjek bez ikoga svoga,
leži na postelji moleći Boga.
Do njega samo svećenik se moli,
i ispovijeda čovjeka grijehe i boli.
Priča njemu umirući do duboko u noći,
što je razlog njegovoj samoći.
Djeca su me ostavila kažem,
i imala su pravo Bog zna da ne lažem.
Nisam nikad dobar otac bio,
priznajem jer ne bih sada krio.
Majku sam im pijan u grob sahranio,
a njih odbacio i u srce ranio.
Dolazili oni svome ocu dragu,
a vraćali se kao da su bili u posjetu vragu.
Tako godina po godina prolazila,
a moja djeca nisu dolazila.
Sad kad sam pred smrti sam,
želim ostvariti samo jedan san.
Prekasno je i sam to znam,
jer malo vremena imam.
Djecu bih rado vidjeti želio,
to bi me jako razveselilo.
Da im vidim samo lica sjaj,
i onda neka mi bude kraj.
Ali samo Bog zna i ti svećeniče znaj,
da ne tražim ništa već poljubac i oproštaj.
Lirski oblikovana “priča”, bolje rečeno…Radnja…Nije lak zadatak!