[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Mladi je Septembar, noć je ledna, nema,
ja još proklet dišem a davno sam mrtav;
ja sam samo senka, tužna anatema
— mah suvoga lišća u dubima vrta…

Polusan mi okom naslućuje ponor
što pred mojim pragom kao stražar čeka,
i ja nemam kuda, u grudima korov
ne da srcu vani okovima veka.

I slutim, pre zore, što će da zarudi
napustiću čamot što me odvek kolje,
al’ neće me korak, teški, uzaludni
odvesti u tajno i večito polje;

to će biti podvig, moj poslednji, ludi,
— nek ne bude žao onim’ što me vole,
znam, pričaće svašta posle svega ljudi,
— no meni će tamo biti mnogo bolje.

I strepim, no smelo hrlim joj u grudi
dok plameni modra u najvećoj moći
k’o pečurka zadnje stanice u noći
pod kojom su neki nepoznati ljudi…

Voleć njenu tajnu ja osmehom hodim
u njen dub postanja, spreman srca čista
da vaskresnem nevin, da se opet rodim
— kao jesen mlada budućeg’ detinjstva.

Al’ Ona je smerna, postojna i ista,
i za moje boli ne pali mi sveće,
nju dotaći neće moja tuga čista!,
ni poslednja usna što mi čelom sleće…

Autor Simic_Petar

Ova objava ima 1 komentar

Odgovori

Subscribe without commenting