[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

U crvenim kruškama večeri teške,
tih dodir plave vatre u noći;
malaga, u majci Jesenje veđe,
trenutak, plamen, što srce topi…

Dan zdrav i beo, neprolazna čerga,
u novu starost lenjo me vodi,
u letu miriše pepeo snega;
u oblaku ljubav pokojna brodi.

Avguste, prašni, lepršavog’ lišća,
leptira balu u žutom brizu,
opet ne mogu taći se visa
u kome orahe gromovi grizu.

I slutim, u violinskom stasu krina
snegove neke nove slobode
što sipaju hladnu tajnu planina,
I skrovištu tvome tiho me vode.

Autor Simic_Petar

Ova objava ima 1 komentar

Odgovori

Subscribe without commenting