[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Na čelu mi obrisi žege, u sutonu bronzana tuga,
kroz šumske oker lepeze cede se snopovi sunca
i brižljivo miju mi lice, i pogled što brodi baš tuda,
u oblaku ranjen Dioniz pao je krvavih suza.

O tempora, o mores, crna vremena su stigla
iz mladosti želja se digla, umro je starački pogled.
Fikus mi otrovni pecka s terase samačka nepca
— to vetrom šapuću žrtve ljubavi davne i mrtve?…

I krijem se tajgama duše, ( car sam svoga ništavila )
u davno izmišljen Avalon , ko Artur posle kamlana;
da iscelim srce što zove minulih dana lak vrisak,
da zbrišem na ramenu tvome njegov zamišljen stisak.

O tempora, o mores, stigla su crna vremena
u zori naslućujem obred, u primraku žrtve leta;
a ti se činiš ko stvarnost, u lahoru, tek izdaleka,
mašeš mi haljinom belom, noć te ćutanjem gleda.

I vidim tvoj oblik viole, koren ruže bez trnja,
vrat od jesenjih struna, dlane što zebnjama gore;
ko suze dzelatu znane uzdah tvoj drhtavog bluda,
u tmini ovoj ko spomen vrh Akropoljskih brda.

O tempora, o mores, vremena od noći su crnja!
u golgoti ranjenih grudi razapni srce što ćuti
i snesi ga nebu ko žrtva, za pomen: — ljubav je mrtva,
samo još listovi žuti leže tlom uvelog vrta…

Autor Simic_Petar

Odgovori

Subscribe without commenting