[Ukupno:0    Prosječno:0/5]
Rađa se noć što nema kraj.
Pogledaj, plavet bez obala, tiha,
u srce moje nečujno teče.
I više nisam ranjen i sam,
ja sam tišina, što se sa zvezda nemilo sliva
i oblači beskrajem nazeblo veče.

Vrh prašume divlje, u pokretu lati,
maslačkovim letom prolaze sati,
plastelin oker u grotlu neba
žedan, moje ćutnje treba.
I nikada samlji pred plamenom mrtvim,
večnost bez tebe nemilo slutim.

Ledena noći je olujna memla.
Sad trebam znani stisak ruku.
Zagrljaj jedan, tuga dok seva,
usne što gore u novom jutru.
Al’ daljinom ugasli sunca plam
ne donosi ljubavi novi dan…

Autor Simic_Petar

Odgovori

Subscribe without commenting