[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Kraj Avgusta beše, dan zalupi vrata,
noć ma ni sekundu zakasnila nije,
razlila se beskraj iznad mirnih glava
bezbroj naših želja svetluca iz tmine.

Mesečina snije, sigurna od ruku
i dohvata mladih ljubavnika srama,
i svuda je tama, samo svici tuku
melodije šancom usidrenog mraka.

I poneki lavež daljinom se čuje,
i ptica poneka iz šumarka šapće,
ali dremež šeta, i Jesen se kuje
sa vihornih grana kao starka dahće.

Noć je, mirna, crna. Beskraj od čudesa,
tišina u dubi o zorama sneva,
sa visova lednih vihor pijan zeva,
sprema se oluja, kišu krije memla.

S’ kime sada spavaš, pokraj čijeg srca
brojiš otkucaje i osmehom predeš?,
dok ja evo lutam u vremena gluva
i umesto suza brojim pale zvezde.

Odgovori

Subscribe without commenting