[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Rešio sam Oče, i nije mi žao,
preostale dane mog kišnog života
ja predajem stihu, i kad budem pao
pod čemerno sleme prosjaka i skota,
znam, ti ćeš mi reći, kako si sve znao
i da je u radu i domu lepota;
al’ ne hajem Oče, i žao mi nije,
za pesmu i rimu srce moje bije.

Moja mila Majko, suze ne izusti,
znam, u nama isto srce bola diše.
Al’ ne veže mene zavičaj, već pusti
nedogled, kog krije plašt Jesenje kiše.
Mene talas zove, što o stene pljušti
i što obalama o lutanju piše;
mene nebo mami, i u noćnoj tami
ja u crnoj dubi vidim mnogo više.

Sestro, brizi ne daj, da ti život ruši,
zalud oko mene sav trud i sva muka.
Mene oganj praga pun osmeha guši,
i odvek me dalja crna tajna vukla.
Ja korake imam da tamnicu sruši
što je oko srca kao ljubav tukla,
ni za voljen stisak nije moja ruka,
— ona je da piše što leži na duši.

Rešio sam Oče, i nije mi žao,
moja mila Majko, suze ne izusti.
Sestro, brizi ne daj, da ti život ruši,
kad u samot tame ranjen budem pao.
Od ”svake” sam krao, po kap bele sreće,
i svakoj sam istu na trenutke dao.
Ali mene prava ljubav naći neće,
no, ne hajem za to, i nije mi žao.

Autor Simic_Petar

Ova objava ima 1 komentar

Odgovori

Subscribe without commenting