[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Otvaram kovertu, kapci se sklapaju,
olujne reci moje brodove potapaju.
Kao bodezi se zariju duboko u meso, samo sto vise ne bole,
znoji se celo telo, gorim do koze gole.
Mirise papir na stara vremena,
trujem se uspomenama jer tebe sad nema.
Pustam secanja da me vode kroz vreme,
ona te uvek vrate kod mene.
Udahnem vazduh kao da te ljubim,
mucim sebe iznova, svaki put te gubim.
Pritiskam rane da jace zabole,
nedostaju mi to dvoje ljudi koji se ludo vole.
To prosto pismo bledi od citanja,
naviklo na jecanje, na milijardu pitanja.
Kada bi moglo da progovori, knjigu bi napisalo,
mojim ocajem bi kraj potpisalo.
Drhte mi ruke, ali snazno stezu sliku,
oci se zaustavljaju na tvom prekrasnom liku.
Od svih na planeti samo ti si bio vazan,
ne prihvatam da te nema, to je udarac snazan.
Uokvireno delo poziva na spasenje,
vrati se gde pripadas, trgni se carolije njene.
Kada u tisini cujes glas koji te po obrazima dodiruje,
to je samo dusa devojke koja svoje zelje smiruje.
Ne plasi se, ne bih te nikada povredila,
nisi ti kriv, sama sam sebi takvu sudbinu odredila.
Da te makar cuvam i posmatram na taj nacin,
zaljubljeno srce se na kraju zadovolji bas svacim.
I najmanja mrvica tvojih atoma sto se deli,
daruje srecom moj zivot celi.
Hvatam u vazduhu taj dasak sto nesmetano od tebe odlazi,
sklapam ga u svoje odaje, krijem ga od vecnosti, mozda i ona prolazi.
Neka ostane saznanje da si sazdao vernu dusu od kapljica dima,
imas tu sposobnost, a tebe neka ona ima.

Posted by UnaZikova

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting