[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Ponekad,
kad je ovako
tmuran dan,
u mislima si mi,
ali bol ih nadjača.
Tad se pitam
šta sam ti ja,
radost ili tuga,
sreća ili briga.

Ponekad
kad oblaci sivi
nebo zaklone plavo,
u mene uđe
neki đavo,
pa kopka po mislima
punim ljubavi
prema tebi.

Mada ja nebi,
tad mislim
kako me ne voliš ti,
kako samo se javiš,
eto onako
reda radi.

Ponekad
kad kiša sitna
počne da sipi,
u meni sve uzavri,
naprosto prekipi
ova daljina,
koja ubija,
dok ljubav me
prema tebi opija.
Stvara se neka konfuzija
u mislima
punim ljubavi
prema tebi.

Mada ja nebi,
pomislim tada
kao sam ti
samo opterećenje
sa kojim neznaš
sada šta bi.

Ponekad,
ali samo ponekad,
kad oblaci sivi
nebom plove,
kad kiše sitne ledene
koje neprestalno sipe
brišu sve tragove,
tako to bude.

A onda sunce ljubavi
me ogrije,
tmurne misli razvije.
Tad volim te kao prije,
bez pitanja, bez dilema,
jer znam da meni
bez tebe sreće nema,
moja voljena.

Ponekad….
oprosti mi
što sam takav.

Autor Aktus

Ova objava ima 2 komentara

Odgovori

Subscribe without commenting