[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Gledala sam iz daljine tu devojku ociju svetlih,
na decijem, bledom licu joj odsjaj suza primetih.
U guzvi ljudi, niko je ne primecuje,
tom nevinom stvorenju samo tuga vreme posvecuje.
Mlada je jos uvek a ipak puna sete,
nije jos u zenu srasla, u njoj se vidi dete.
Prilazi joj mladic, ona ga cvrsto grli,
on joj ruke sklanja, njeno srce se mrvi.
Boli i da posmatram, bezosecajno joj nesto govori, nje kao da nema,
ocima mu delice svog srca jos uvek predaje, ljubav je njena tema.
Zavrsio je svoj monolog, odlazi, ni okrenuo se nije,
ona vise ne place, ona reke pocinje da lije.
Htela bih da je zagrlim, da joj kazem da ce bol proci,
sudbina ima plan, sve ce na svoje doci.
Ta praznina koju oseca, ne ostavlja dubok trag,
mozda je on prvi, ali nije poslednji koji ce joj biti drag.
Malo se smirila, uzela ogledalce da popravi sminku,
odjednom se promenila, pocela da se smeska, ma vidi ti klinku.
Pomislih, kako je hrabra, resila da odbrusi tugi,
u poletu ona ustaje a ispred nje decko drugi.
Zagrlio je, poljubili se, ja ne verujem ocima,
nekada se bolovalo mesecima, budnim ledenim nocima.
Sada su rezerve uvek tu, da ulepsaju kisni dan,
ljubav vise ne gosti tugu, niko vise nije sam.

Posted by UnaZikova

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting