[Ukupno:0    Prosječno:0/5]
Ponekad se jave, no suza ih stopi
— nepoznati ljudi, nepoželjni gosti,
pa ubrzo koža u sumrak što kopni
zalepi se njime, pleše u slobodi…

Sve što poznam jeste ta crna praznina
i tišinu davno čujem i razumem,
ona pleše vešto kroz čula mi gnjila
šapuće ti ime, dok za tobom trunem.

Ponekad me Jesen poseti u mraku
iz bureta tuga dlanove nam greje,
i prokopam tako sa njom crnu raku
u kojoj mi kosti izdrobljene seje.

Paklice se nižu na komodi prašnoj
u pikslama vreme izgorelo drema,
nebo zasejano molitvama jasno
u pogledu mome svetluca i zeva.

Ponekad sam senka kišnih trotoara
u nedogled korak puštam poput zmaja,
sa obližnjeg brega gledam ponor grada
svetluca k’o lađa pred obalom raja.

Sve što poznam jeste ta crna praznina
i tišinu davno čujem i razumem,
ponekad me sunce pomazi k’o svila
od koga se gnušam i strasno ga kunem.

Počinjem da shvatam nebo koje ćuti
kao stari mudrac, razumem ga jasno,
jer i ja sam tako beskraj koga ljubi
jato crnih ptica, srcem što je prazno.

Autor Simic_Petar

Ova objava ima 2 komentara

Odgovori

Subscribe without commenting