[Ukupno:0    Prosječno:0/5]
Jato crno, mrtve vrane,
mladost na dohvat nemom starcu;
zelenih šuma davno sećanje
u srči mora što lišćem peva.
U krvi jutra, u davnom Martu,
u plamu što samot veselo seva
groblje želja pepelom zeva,
— ljubav što gasi ljubavi vatru.
U večnom postanju crvene smreke
vetra se čuju ledne lancete,
i huče praznost čardaka neba,
— kome još stare ljubavi treba?
A ruke mora, hladne, i meke,
u obruču moje prazne su zene,
tišinom poje, i dane broje
detinje, tople, srcu daleke…

Autor Simic_Petar

Odgovori

Subscribe without commenting