[Ukupno:0    Prosječno:0/5]
Ne treba tako pevati sine, hrabro i smelo,
već mrtvo, bez oblaka pod lastavicom.
Reč tvoju budnog osudiće telo
ljubavi gladno, – pod suncem ubicom.

Pod velom samoće, vetrom, kad dan je
ja ću ti šapnut to različito.
U suton kad svane svo pokajanje,
ta pesma će biti sve ono još bitno.

Ne treba tako pevati sine, tajno i skrito.
Detinjstva su bele trešnje odsanjane,
usnom miris sladoleda i zlatno Julsko žito,
a mir sobni ne daje utehu, ni plač olakšanje.

Autor Simic_Petar

Odgovori

Subscribe without commenting