[Ukupno:0    Prosječno:0/5]
Šta će od me’ ostat nego krte kosti,
kada moga veka izmrve se dani;
i svi znani jednom, postaće mi strani
pred rakom i svećom uplakani gosti.

Otih zadnjih dana, u životu mome,
proliće se Jesen, najtužnija, stara,
niz ulice krive, pune plitkih bara,
oblaci će sivi pljuskom da me slome.

I znaću dok ležim, k’o Decembar beo,
na krevetu prašnom, bez očiju tvojih,
da mi hvale tvoji osmesi zbog kojih
ja izgubi mladost, i svoj život ceo!

Al’ ne brini draga, k’o što pada kiša,
i svi ljudi tako u zaborav svenu,
od života naših ne ostaje ništa,
ni ljubav što veže čoveka i ženu.

Autor Simic_Petar

Odgovori

Subscribe without commenting