[Ukupno:0    Prosječno:0/5]
Ne odsanjah ljubav, kratak beše vek,
čekavši ti usne k’o kriške taina
da mi srcem sleti taj poljubac mek
– i grudi razgori kao vatra silna.

Žali mi se roje, uzdasi su blagi….
– o dokle ću, dokle, o tebi da snevam?,
jer mene već gone najbliži i dragi
od srca, od sveta, u kome te trebam..

Ne odsanjah ljubav, strah izvaja lice,
– ni dlane iz kojih cveta dušin cvet;
Ali još sam hrabar, kao mlade ptice
kad iz gnjezda letom upoznaju svet.

A šta je to ljubav što je takvom čini
neg’ vir dva života, dve laži, dva sna,
drag saputnik drumom u sutonskoj tmini
– što vodi u bezdan, u jamu bez dna…

I nadam se, nadam, da ću posle smrti
poljubiti tvoje usne, i iz grudi –
pokidati žice klatna što se vrti,
što u večnost ne da srcu koje ludi.

Ne odsanjah ljubav, java mene budi
i jesenji vetar što dvorištem pleše,
al’ ‘zalud mi drhte nevericom grudi
jer novi se snovi u mesecu smeše.

Autor P.S

Odgovori

Subscribe without commenting