[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Ostale su nade što tišinom veješ,
k’o večite stene pučinama golim,
i taj san u kome osmehom me greješ
i u kom te opet kao nekad volim.

O, ma sve će proći, ljubavi su samo
smet jesenjeg lišća koje vetar nosi
u zaborav večni, no ponekad rado
šapuće ih dahom nepoznatoj kosi.

Pa kad veče tiho, od čežnje još belo,
tišinom zastrepi, u inat svoj boli,
znaj, ja ću te sresti, i reći ti smelo
— koliko te srce još iskreno voli.

Autor Simic_Petar

Ova objava ima 2 komentara

Odgovori

Subscribe without commenting