[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Uzmi jednom moje oči i njima sebe pogledaj…

Da li ti je sad jasno zašto,

Kad sam sa tobom,

Sumanuto trepćem i gubim vid?

Borim se sa svetlošću…

Najsjajnija zvezda sišla je sa neba

I veliku čast Zemlji učinila,

Kad je odlučila da tu i ostane…

Sunce, kad zracima svojim

Gurne dan u kalup trajanja,

Zvezda navlači na sebe odelo od kože tvoje

I pravi se da si ti…

Samo Običan čovek bi pomislio:

„Ozbiljna neka stena…

Stići do njenog vrha, nemoguće je !“

Baš zato što je Običan,

Ne shvata da je prava sreća

U načinu savladavanja litice…

Dok se kreće kroz more Neupućenih,

Uspešno imitirajući tebe,

U sebi se smeška,

Jer zna kakvu tajnu nosi…

A onda dođe i predamnom,

Polako, sloj po sloj,

Odmotava sa sebe kilometre štita svakodnevnice

U kom se skrila…

Jer, samo mene nije mogla da prevari…

Misleći da sam još jedna od onih, Običnih,

I da je neću otkriti,

Približila se…

Nije znala da ja sve gledam iznutra…

Tako sam prepoznala

Gde se krije jezgro Čudesnog,

Čije sam otkinute delove celog života sretala,

U nekom osmehu, u nekom oku,

A nisam znala šta je to…

Zajedno,

Delićemo teret tajne

O poreklu Sunca u tvojim grudima…

Autor VilaDobrila

Odgovori

Subscribe without commenting