[Ukupno:0    Prosječno:0/5]
Na pola puta između sebe
i tuđeg detinjeg nesvesnog smeha
jasnije slutim nedogled kraja
što stidno blješti umornim okom,

a počeh od kraja jer suviše svestan
u krvi vreloj gazim duboko
neizbež besan, – ali se ne dam,
u ledu straha strah mi je pokrov.

Naučih hrabrije da pevam o zlu
u ovo vreme osmeha prekih,
u polu snu, bol mi je vesnik
putem što odvek stopi odoleva.

Na moju senu, s desna i leva
naziru promaje greha dalekih,
ali se ne dam, i drhtavo pevam,
iz nemosti svanjava najlepši jezik.

Autor Simic_Petar

Odgovori

Subscribe without commenting