[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Ovo je zapis o beštiji.                                                                                                                                                                                                                                   O beštiji na izdisaju, ranjenoj, koja nikako da dočeka zadnji hropac.
Beštiji koja je cirkuska atrakcija, čija bol u očima i vatrom presvučena želja za olakšanjem,                                                                                 za smirajem, zabavlja kreature uobličene u ljudski oblik.                                                                                                                                                   Okovana nemoći, pušta na sebe ruke sažaljenja.                                                                                                                                                                           Iverje odrvenjelih molitvi polako guta grimiz u žilama.                                                                                                                                                           Orgije ruku uprljanih raskalašenim smijehom zarivenih u srce, u spontanom banketu sitnih duša                                                                     koje imaju priliku naslađivati se raskomadanim dijelovima onog Boga koji ruje u svakome od nas,
skršenog u laži, začinjen igrama koje daju draž ljubavi, igrama koje se plaćaju konopcem oko vrata.                                                               Ožiljak je stigma, udubljeno parkirno mjesto rezervirano za ogrlicu od trnja izlivenog od boli,                                                                           jutarnjih kava, smijeha, onog jebenog osjećaja ‘sve je lako kad si mlad’….

A poslije toga…

Zaploviš osjećajem indiferentnosti.                                                                                                                                                                                                 Nakon nekog vremena te prestane gristi savjest zato jer kliziš prema dnu,                                                                                                               svjestan da ti za put niz brdo ne treba pogonsko gorivo, ali se podmazuješ da ublažiš trenje.                                                                           Konjakom, viskijem, rakijom, sve što je bilo poviše trideset posto alkohola, smatrao sam dezifnektom, ispod toga samo oblikom socijalizacije vikend-konzumenata istog, gdje je samo važno biti lud i mlad.                                                                                                             Pjevale su se pjesme, znao bih iz nekog zakutka slušati, kako te riječi nemaju brige,                                                                                                   kako nemaju pogled u sutra, kako im se živo jebe, jer dan su preživljeli,                                                                                                                     sreća ponekad i ne košta puno, a onda u trenutku dok to pomišljaš već bljuješ onaj višak, onu čašicu previše,                                           koja je uvijek tu negdje, nenametljiva, ali opet snažno prisutna….
Dok su neki preživljavali dan, ja sam preživljavao unaprijed onaj sutra.                                                                                                       Planiranje?                                                                                                                                                                                                                                                     Ne.
Samo jeftini trik za izbjegavanje sadašnjosti, gdje u mamurnim jutrima ugledaš Engleza u zrcalu.

One vatre što čuvaj ulaze u moje tame…želim da zgasnu.                                                                                                                                                       U snovima su neka bolja jutra i ljepljiva prašina mirnog sna na kapcima.                                                                                                                     Dodiri niz čije se prste slavodobitno kotrlja miris slobode, Gospodar je  na koljenima,                                                                                     krvavog lica, osuđenog i slomljenog tijela, na putanju bez križa.

Ne budi me – ostavi me u prostoru bez misrisa, okusa, vida.
Otresi svo postojanje sa sebe.
Skini mi trnje oko vrata i pokazat ću ti put do početka vremena.

Autor berezin_matok

Samo sam netko rođen davne '76 godine, u prohladnom jutru. Pišem, povremeno nešto objavim, a zapravo pokušavam zatomiti nemir u meni.

Odgovori

Subscribe without commenting