Molitva odbačenog (autor: Jelena Bogdanović)

[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Ne moraš da me pripitomiš da bi me učinio svojim prijateljem

Ne moraš da promeniš moju prirodu

Možeš me naučiti da ti verujem

Možeš me hraniti rečima za kojima gladuje moja duša

Sa dlana svog srca

Zrno po zrno

Možeš mi pokazati da me nećeš odbaciti kada me vidiš

Ranjivog i plahog

Nakostrešenog i smetenog

Dok menjam svoju dlaku

Da nećeš ustuknuti pred mojim ranama

I očnjacima koje pokazujem iz straha

I nemoći

I kojima te nehotice mogu povrediti

Znaj da ću se opirati do krvi

Ono za čim najviše čeznem je ono čega se najviše plašim

Da se otvorim nekome do kraja

Da uvučem kandže bez straha

Da ću biti dočekan na prepad

I uhvaćen u zamku u trenutku slabosti

Ne moraš da me pripitomiš da bih ti postao prijatelj

Samo me hrani iz ruke

Zrno po zrno

Samo me strpljivo gladi po mojoj nakostrešenoj koži

Dok se ne umire moji trzaji

Dok ne prestanem da se koprcam

Ne moraš da slomiješ moju volju, da ukrotiš moju ćud,

da me staviš u svoj kavez

Kao što su drugi činili, godinama,

Saterujući me u moju unutrašnju jamu bez dna

Sve dalje i dublje

Nauči me da ti verujem

Ono čega se najviše užasavam je ono za čim najviše žudim

Da mi budeš prijatelj

Do kostiju. Da se usudim da priđem blizu i da legnem na nečije grudi Bez bojazni da ću biti opljačkan, da će mi ukrasti slobodu,

da će mi svezati noge,

da će mi staviti uzicu oko vrata i voditi me tamo gde ne želim da idem…

Pokaži mi šta je to ljubav koja ne traži svoje,

koja dolazi da daje, i koja polaže život za za onoga koga voli,

ne očekujući ništa za uzvrat

Budi sa mnom strpljiv i smeran, krotak i blag, i

ja ću vremenom postati kao ti…

Zaboraviću da se borim i branim.

Prestaću da se skrivam.

Izaći ću iz svoje ljušture i popeću ti se u krilo.

Tamo gde se najviše plašim da skočim i gde najviše čeznem da budem.

Po prvi put u životu, ili bar snažnije i spokojnije nego ikada,

moje srce će početi da prede ono tajanstveno povesmo

koje se ispreda između dva bića koja su našla jedno drugoga u Njemu, i ostala slobodna i cela,

a opet ranjivo povezana i čudesno zavisna jedno o drugome…

Poput cvetova u polju, što rastu jedan kraj drugoga,

ispunjena sobom, a opet treperavo isprepletena sa svetom oko sebe…

One Thought to “Molitva odbačenog (autor: Jelena Bogdanović)”

  1. sanja mkd

    ova mnogu mi se dopadna, emotivno e, ubavi komparacii

Leave a Comment

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting