[Ukupno:1    Prosječno:5/5]
Moje srce hoće malo još samoće,
u smiraju dana kap bele tišine.
Pre nego li stane, kucajuć za tvoje,
u dubima mekim još sutonske boje
što će kao vali nebu da ga vine.

Moje srce želi, što ni jedno neće,
očima da pređe to zvezdano more
i u crnom, gore, kao stara lađa
da umire dubom a zorom se rađa
kao zraci sunca daljem kad zagore.

Da još jednom stope k’o maslačak pusti
obalama neba, moje srce ište —
da dodirne krilom nedodirnu vis.
Pa neka se zavek svrši pozorište
da spokojno sluša svoj poslednji bis.

Autor Simic_Petar

Odgovori

Subscribe without commenting