[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Ona je bez srca u bezdanje pala,
Rani šapat snega obraze joj mazi,
Opijena čežnjom vrača u ekstazi
Pred muzikom vatre, u trepetu žala;

Iz samoće hoće u suton da zgazi,
U bukete jutra, bronzanih lantana,
Al’ koraci neće u bledilo sveće
Što gašenjem tamu zaliva i snaži.

Ona je bez lica, verna saputnica
Opore i kiše, sa kojom se hrani,
Ni obraza nema, – kao zli ubica,
U vaskrsloj sreći novu žrtvu traži.

I doveka tako, zasaniće slatko
U okean noći, što na pustoj plaži
Svaku klicu nade dubinama draži,
Poji je tišinom, i hrani je mrakom.

Autor Simic_Petar

Odgovori

Subscribe without commenting