[Ukupno:0    Prosječno:0/5]
I.

Pod stopama žarkim šibaju mi munje
Gležnjevima struje iskre plavo – modre,
Život iznad slapa olujnih mi trune
Otkad su me nebom ostavile rode.

Zar ne vidiš Oče da me nemir guta
Prokleo si dušu putevima praznim,
Da prozirnim klasjem vetrovima luta
Međ avetom nade, i snovima jadnim.

Iza tvojih rita neopisnih hramljem
Kao pseto gladno za parčetom mesa,
Bar mi mrvu spasa baci, jer sam ranjen
Umirem a tajnu ljubavi još ne znam.

Jer sve su mi “one” prolaznice bile
Kao bele ptice koje svodom mile,
Svaka bi mi dala taj sićušan deo
Svojeg srca vrelog, što bih posle kleo.

I svaki taj delić iz mene bi srasto’
Suzama zaliven, u noćima cveo,
Pa i tad’ bih žalno, vapajima glasno
Sa oblaka ovog’- njine duše kleo.

Kao katakomba život mene kopa
U crnilo groba, pokraj samog boga,
I ruke mi njenim mirisima kopka
Što daljinom toka, mame kao klopka.

Gladan mi je taban asfalta i gline
K’o dodira vrela, što kroz pore bdije;
Monah čije orkan dahom njiše rite
Oduvek ću biti, gde me bezdan krije.

Zar ne čuješ Oče škripanje očnjaka
Tanan pogled oštar, provalijom zanet,
Kad u muku jecam, nad tišinom blata
U vremenu trošnom, od stoleća začet.

Pusti da razumem ljubav kao okno
U kome se pleše bitovima srca,
I da u tom krugu neizlaznom probam
Da nadživim vreme što uporno kuca.

Nevernici gmižu umorni od vere –
Vernici se cere, sigurni u sebe,
A ja iznad svega, u međi toj venem
Pitam se zbog čega, i za čim da čeznem.

Od kolevke sputan da u miru brodim
Brzakom tim plodnim, punim oštrih stena;
Neznavši’ da izvor okeanu vodi –
Beskrajnom i lepom kao čari žena.

A okean tovan tajnama što ljulja
Mladalačke misli mesečevim okom,
Prepun je dubina tamnih, i oluja –
U koje bi rado uronuo skokom.

Jer svaka dubina, tamna, puna patnja
Krije svoju biljku ožiljke što krpi,
Da bi izronuo iz ključalog pakla
Prvo moraš znati sve izvore smrti.

A ja iznad svega, okovan i proklet
Praoci su moji od me’ digli ruke,
Još me samo greje ovaj pepel’ otet
Od zgorele moje ljubavi i muke.

Al’ još volim šume, tišinom obrasle
Šiblje koje šapće bajkovite sudbe,
Bijah’ deo krda što prerijom pase
Ispečenim dlanom zora što se rude.

I muk taj razumem, u kovitlu juga
Taj je jezik mome srcu odvek’ poznat;
Ta svilena oda zaplesanih smokva
Kraj perlica palih, polu-divljeg grozda.

Jedino što vredi u mome životu
Što sve moje snove prihvata i čuva,
Priroda je bujna, i samo njoj mogu –
Da poverim dušu iz visokih bura.

A ti Oče sveta, bezimeni kneže
Strvinariš moje istrulile snove,
Kikotom bez srama okove mi stežeš
Istinom što pljuješ na grudi mi gole.

Spreman sam odrasti, i postati čovek!
Pokaži mi Oče, gde ti spava pogled,
Ubedi slobodu što trepti u meni
Da iz ovog uma drhtavog izbledi.

Reci mi šta svetli u najvišljoj tački
Čemu svako teži preko tuđeg trupa,
Gde istina blješti, za kojom još vapi –
Svaka živa duša, srce koje lupa.

Dodirni me Oče, dok kraj tebe stojim
Iz detinjeg bola ljubav mi izmami,
Dane iznad svoda, koje nemo brojim
Udavi u mojoj neumornoj tami.

I tada ću možda saznat’ tajnu svetu –
Ljubav kao čežnju, u svakom čoveku
Da dodirne svetlo najvišlje na svetu
I zauvek srećan, zasani u njemu.

Pod stopama žarkim šibaju mi munje
Gležnjevima struje iskre plavo – modre,
Život iznad slapa olujnih mi trune
Otkad su me nebom ostavile rode.

II.

Priđi ne plaši se, uzmi me za ruku
Bosu nogu spusti lako pokraj moje,
Idemo u snove koji javom tuku
Idemo kroz srce i naličje moje.

Pogledaj tu šumu kako tiho šuška
Kao crno more listovi joj struje,
I zamisli tako, dok nas vetar ljuška
Da su moje suze sva ta lišća šume.

Pomiriši travu kojom gaziš mirna
Miriše na Jesen uvenulu blatom,
Ta je trava kosa nekad moja bila –
Što su boli crne zalivale mrakom.

Draga ja sam sanjar, koji večno snije
I ne bude mene pozlaćena zvona –
Koji osmeh svaki čuje sa visine
Kako zvone nadu tešku bezrboj tona.

Sad pogledaj nebo iznad horizonta
Čuješ li te munje plavetne što biju?,
Svaka je ta munja topog srca moga
Koga žedna krda tugovanja piju.

Draga ja sam mrtav!,- u tvom svetu belom
Još jedino tamnim snovima ja dišem,
Ponekad se budim i drhatvo telo
Kroz drveće javom olujama njišem.

Ja sam svetionik što crnilom trepti
Čije lađe mirno počivaju dubom,
I kraj mene samog, još su samo srećni –
Ove žalne rime koje bojim tugom.

Priđi ne plaši se, uzmi me za ruku
Bosu nogu spusti pokraj moje lako,
Jer jedino tako razumećeš muku
U čijoj sam tmini zasanio slatko.

Pogledaj mi stazu što nas smrti vodi
Magli se u ponor tom praznom dubinom,
E tu sam ja začet!, i đavo me rodi –
Da ispijam boli kao gorko vino.

Nećeš mene čuti u cvrkutu ptica –
Jer ja sam ti eho nedoslušnog plača,
I tamo gde borac zapomaže, vitla!
Videćeš mi odraz u oštrici mača.

Tamni sanjar dušo!, zar me još ne pojmiš?
Obraz mi je hladan kao bela zima,
Da bi moje patnje umela da voliš
Moraćeš svoj sreći da odsečeš krila.

Priđi ne plaši se, uzmi me za ruku
Bosu nogu spusti pokraj moje crne,
Odvešću te javom što zaspala trune
U grudima mojim slomljenim ko staklo –

I kad svoje ruke s’ mojima okuješ
Upoznaćeš moje najmračnije carstvo,
Gde izgara dvorac što strahove pljuje
I prosipa košmar iz topova glasno!

Tu je ljubav samo prazna imenica
Koju zavid kopa u memljivi pesak,
Tu je vrela žudnja samo sklesan kamen
Mojim likom davno, i tu čami besan.

Ja ispijam sumpor dok ti vodu piješ
I proždirem leto dok ti lice mije,
I kad grom te budi iz sive visine
To je moje srce što iz pakla bije.

Priđi ne plaši se, istine su razne
Al’ je samo moja da u smrti živim,
I dok nepca tvoja ka zorama pare –
Ja mesecu žalnom klanjam se i divim.

Ja sam tamni sanjar koji javu ne zna!
Još snovima samo vapaj mi se čuje,
Kolevka je moja crne tuge bezdan
U kome mi kosti od rođenja trule…

Autor Simic_Petar

Ova objava ima 5 komentara

  1. Čitao sam skoncentrirano i uživio se u pjesmu i na kraju sam se jedva uspio vratiti u stvarnost. Petre poezija ti je tako impresivna i tako vrijedna. Iskreno se nadam da će te se čitati kao srednjoškolsku lektiru. I što još reći… da ti zavidim, ne nego se divim tvojoj poeziji “Istine su razne, al’ je samo moja da u smrti živim” Veliki pozdrav primi

Odgovori

Subscribe without commenting