mislim si nešto…

gledam tvoj lik

u tami plitkoj, jestivoj, skoro

u sjaju tuge

nasred mora

tiho se podvlači crta

i ne mogu preko

na jutra koja oprost bi dala

poljubac Nepotrebnim zovem

a gorki okus izgubljenog dana

živi osmijehe mnoge

miris obmane oblačim

odmah nakon čarapa

lagano prebirem snove

dušu sklanjam od pogleda

i ispisujem redove nove

priči nikad kraja

novelom se provlači roman

beskraja