[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

 

Vetar ljulja drveće boje žada, srce mi strada,
iza ograda, stvari su komplikovane i tajne.
Nebom se talože ispijena vina, pogleda silna
zagledani smo u te bezlične oblake, oči su nam žalne;

Reč je o ljubavi….O talasima hladnim i vrelim.
O pokušajima da izvajamo tu bistu od dima,
da ukrotimo vetar što ljulja drveće boje ruzmarina,
— kako voleti srcem celim?

Vetar ljulja drveće boje cirkona, gde je sad Ona?
Mi nestali smo … u sebe smo se sagli…
A ja, pokušavam da progledam kao dete
u pale komete, kad mi je daljina ličila na zavičaj u magli.

Strah se upliće u ružu vetrova. Iz svih pravaca miju nas talasi stida.
Po navici, poturamo pod tepih neosvojene planine,
nezadržive obraze sa čijih pora vri mandarina
— voćka što miriše na mrtve plaže…

Reč je o ljubavi…. zar ne? al tuge su nam draže …
Reč je o meni i tebi. Pomirimo se.
Utopimo se u gomilu ćosavih i debelih,
u talase ostavljenih, u umove filozofa i učenica nevinih …

Krenimo hrabro u dalj dok mame nas kraci.
Umrimo dostojni nadgrobnih spomenika
— na kojima se citiraju naši lični podaci.
Sve ono što je neizbežno, u vezi nas,postalo je stvarnost…

Ispred trepteće pučine, na bronzanom brdu, pitam te:
”Da li me i dalje voliš?”, no nisi potvrdila jasno;
— ti ćutiš, dok ti sunce umire u neukrotivoj kosi
ali i dalje šetamo bosi, u nepovrat ruba;

A vetar i dalje duva, i ljulja drveće boje jantara,
i mi se ljuljamo, pokriveni nebom, čežnja je jača,
i umiremo, neizbežno, ubeđeni da smo imali ljubav,
i umiremo, neizbežno, bez pozdrava i plača…

Autor P.S

Odgovori

Subscribe without commenting