[Ukupno:1    Prosječno:5/5]

Izlapelo leto svira lautom prošlih dana

zarđali predeo odiše zaboravom

nebom

prolaze sive veštičije kočije

u smrti zatečene žile strepe

nadvija se kraj

beskraj praznih visina

odzvanja kap po kap

hodnicima uglančanim grimizom

tutnje prve ledene bujice.

 

Preko jastuka cvili zvuk zategnutih struna

noćomorne harpije napajaju se utrobom

snova iz zaborava

carstva nedostižnog

željan sam

tišine, po prvi put

volim ovaj predeo

oslikan bronzanim zvucima zvona

u drhtavoj daljini crne se okovi

haljine im se lelulaju

kapama izduženim mašu

obešeno zlato razapinje krst

stresa karnevalsko blato

i smeje se i peva

severno kopile vazduha i sunca.

 

Na samrti bučni poslednji zvuci

konsonance

poljubljene već zaboravljenom žegom

tonu ispod jedne staklene pokorice

ogleda svoje lepo lice

zavodnica bose dece i pijanaca

gasi poslednje zrnce šibice

tijumfuje u ratovima

sakriva kosti izmurlih divova.

 

Ništa ne boli tako lepo

kao crveno na belom

Nalakćena bezdušno

pokrivena velom

naša sjajna mati

lepotica iz snova

Grli nas i voli belinom

belom

mi crvenimo oko nje

izujedani od zuba

Strahom nas drhtavim greje

za šije nas žućkaste steže

nežnim šapatom uspavljuje:

“Spavajte, spavajte sad!

Deco moja!”

Posted by Ivica T

Ako Niče, Prust, Bodler ili Rembo nadživljavaju varljivost mode, oni to duguju bezinteresnosti svoje surovosti, svojoj demonskoj hirurgiji, izdašnosti svoje gorčine. Njihovo delo traje, opire se kalendaru, zahvaljujući njegovoj svireposti. Proizvoljna tvrdnja? Razmotrite ugled Jevanđelja, agresivne knjige, knjige opake kakve nema. Emil Sioran - Silogizmi gorčine

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting