[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Ispričaću ti legendu o tužnoj sudbini

Jednog jastuka…

Zatvoren, u mraku ormara,

Maštao je o danu kada će naći svoju Srodnu dušu…

Glavu, koja nosi njegovu meru,

Pa kao staklena cipelica,

U bajkama,

Bez napora, da utone u njegovu mekoću…

A toliko se trudio!

Pravio kompromise sa Najtvrdoglavijim Glavama,

Trpeo Prazne,

Češljao Čupave,

Voleo Sebične…

Ali, nijedna nije bila njegova…

Sve su ga žuljale

I punile ga perjem od Briga…

Gužvale ga Košmarima

I ostavljale ga, slanog od suza,

Da dočeka još jedan dan

Prepun paučine neodsanjanih snova…

Kao stari, usamljeni ratnik,

Sad prvo, iskusno, Izbroji opekotine

Zarađene u bitkama sa Usijanim glavama,

Pa se tek onda, oprezno, osmehne …

Čezne za Glavom,

Koja će mu istresti sva ta davno zaboravljena nadanja…

Neke prošle, izgubljene želje…

Koja će prisloniti uho na njegove grudi

I čuti, stvarno čuti, to srce,

Nabreklo od dobrote,

Kako kuca u ritmu njenog pulsa…

Izvukao bi iz košnice misli,

Kao pramen mesečeve svetlosti,

Najlepše reči,

I sklapao ih po njenom nebu u sazvežđa,

Da ih tumači dok tone u san…

Prestao je da traga…

Pa, i kad mu se ukaže prilika,

On se skupi i zavuče u najtamniji deo,

Da ga ne primete,

Da slučajno njega ne izaberu…

Neće ni da pokuša,

Čekaće,

Dok svoju Glavu ne nađe…

A ti,

Gledaš me setno

I sa uzdahom, tvrdiš

Kako nikada nisi čuo tu divnu,tužnu legendu…

Naravno da nisi…

Sad sam je izmislila,

Da tebe još malo ovde zadržim…

Posted by VilaDobrila

This article has 1 comment

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting