[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Dok mi spavamo,

Naša ljubav je u velikom poslu…

Miluje nas mekim prstima,

Dok u san ne utonemo,

A onda se tiho izvuče,

Ne bi li istkala dan,

Koji je pred nama…

Pušta boje nežnosti

U duge da se sklope,

Iznad žabokrečine svakodnevice,

Kao most za lepše sutra…

Srećom rezbari debla vremena,

Da sati  traju duže od običnog trajanja…

Savija oštre ivice realnosti

I čvorovima vezuje za naše obraze,

Da kroz dan hodamo nasmejani…

Mrve od zvezda, pod kapke nam podmeće

Da oboje, u oku nosimo po delić Sunca…

Rebuse prošlih dana sa lakoćom rešava,

A odgovore kroz krvotok pušta,

Do srca naših,

Da nam, kao znakovi,

Pokažu pravi put…

Od budućnosti šije odela,

Samo za nas krojena,

I svuda po njima tragove svoje ostavlja,

Da, ujutru,

Kada ga navučeš na sebe,

Osetiš miris moje duše,

A ja, ceo dan da slušam,

Pesmu srca tvoga…

Da i posle hiljadu sagorelih pogleda,

Kao prvi put da se vidimo,

Iz dana u dan,

Iznova,

 se ponovo zaljubimo jedno u drugo…

Autor VilaDobrila

Odgovori

Subscribe without commenting