[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Ispod stope vrele prolazna dubina,
kovitlo bez cilja, u nepcima krljušt,
samo korak deli moje srce crno
do istine večne što mi žulja dušu.

U kamenju sluza ispod modrih suza
tvoje lice ćuti, očima me zove,
samo korak deli prazno srce moje
do praha i tame, i dignutog krsta.

Samo korak jedan od vihora lakši,
što mi gnječi znojna nadražena čula,
sa mirisom ruža, koje dahom kali
iz dvorišta tvoga gde samuješ budna.

Ako pustim korak, neka ode lakše
od trešnjinih zora naše rane sreće,
od ljubavi mrtve što u srcu dahće
i ružama tvojim venac trnja plete.

Jer poslednji korak može biti prvi
u bespuću kao ljubav moja kleta,
i kad vidiš slapom talas moje krvi
znaćeš da sam srećan van ovoga sveta.

Ova objava ima 1 komentar

Odgovori

Subscribe without commenting