[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Od rođenja si prošiven nekim mirisom,

Dobro znanim,

I koncima nečije nežnosti,

A ne znaš čije je to tkanje…

I tvoje je i nije…

Izgubljena u vekovima,

Sretala sam one koji bi sa mnom malo da lutaju,

Pa onda nađu put za dalje…

A ja sam im, nekako,

Uvek naivno pokazivala put za izlaz

I ostajala u svom vremenu…

Ti,

Koji si zaboravio kom trajanju pripadaš,

Pomirljivo si prihvatio dane

Koji ti se nude bez borbe i rizika…

Čuvajući druge, više nego sebe,

Izgubio si se i zalutao u vreme…

U tom lavirintu,

Sreli smo se i krenuli zajedno,

Jedno drugom da osvetljavamo

puteve za napolje…

U tom hladnom svetu,

Navlačio si na mene

Tople, meke kapute nežnosti,

Da ne promrznem od straha…

U trenucima koji su vrištali jezikom očaja,

Prstima sam ti crtala osmehe…

A onda si video konce

 koji su virili iz moje duše

i uporedio ih sa svojim…

Isti !

Pa si udahnuo duboko…

To je taj miris !

I shvatio si…

Izlaz za tebe ili mene ne postoji…

Trajanje kroz koje lutamo,

Zove se večnost…

Pa, si me samo, ćutke,

Poveo kroz to naše vreme,

A ja, žmureći,

Potpuno sigurna, krenula,

Ne pitavši kud smo sad krenuli…

Čula sam ti kompas u grudima…

Posted by VilaDobrila

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting