[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Imao sam jednu komšinicu,
u oca i majke jedinicu,
redovno sam odlazio ka ogradi,
da vidim šta komsinica radi,
da je gledam da se sladim.

Telo lepo kao voće zrelo,
lice čisto belo,
vitka stasa,
prelepa glasa,
noge mi stalno ka njoj beže,
beše mi sve teže i teže,
beše slatka kao med,
pa reših da probijem led,
da ispunim svoju želju iskrenu,
da zatražim ruku njenu.

Videh jednog dana njenu majku u bašti,
pa reših da se obratim nesuđenoj tašti,
molim vas dajte mi ćerku svoju,
da ispunim želju moju,
ne htede ništa da mi kaže tašta,
već me uputi na nesuđenog tasta,
reče mi da postavim njemu to pitanje,
pa da vidim kakvo je stanje,
ja njega pitah,
u trenutku mi zastade dah,
tast rukom odmahuje,
ne želi ni da čuje,
prstom neumorno maše,
ne dam ti čedo naše,
drugu nađi momče,
ne dam ti naše potomče,
za udaju ona nije,
meni poče suza da lije,
kad to jasno čuh,
tužno se okrenuh,
odoh negde bestraga,
kod roditelja osta moja draga.

Nesuđeni tast beše zao,
nije mu bilo žao,
da moje snove sruši,
da mi stvori pakao u duši,
osta neostvarena želja pusta,
da poljubim njena usta,

Uvek kada se setim,
kada u prošlost odletim,
kako sam je gledao svakog leta,
obuzme me neka seta,
svakog dana ja je željno gledah,
ali otac njen ne htede da mi je preda.

Autor Aleksandar

Student Beogradskog Univerziteta

Odgovori

Subscribe without commenting