[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Cujem, pricaju, da za mene ne maris ni malo,
kako moj ponos gazis, da ti nikako nije stalo.
Malo se smeju, nasladjuju, pa me onda zale,
na bodljikavu zicu bi nasu ljubav da stave.
Mene, cudom, ne dotice nista sto kazu,
i dalje sam pored tebe, tesim se da lazu.
Cvorovi sto me drze previse su crvrsti,
i kada bih da ih odvezem, ne slusaju me prsti.
Gladujem vremenom kada te od mene otme,
kroz misju rupu posaljem sumnju, tu se najlakse protne.
Sakrijem je od sebe, pa onda od sveta,
kisa, gromovi, oluje, nasoj basti idile to nista ne smeta.
Neka te pljuju, samo neka tako nastave,
ja sam od kamena za druge, ne dozvoljavam da nas rastave.
Da li patim, ili sam samo robinja, za tvoju paznju prosim,
moji su to okovi, ponosno ih nosim.
Neka nas se okanu, jer ja se ne bunim, ne trazim pomoc koju namecu,
zasto su opsednuti nama, neka sopstveni zivot srede sa tolikom pamecu.
Meni si ti najbolji, boljeg te ne bih htela,
da je samo mirna luka, ne bih da plivam tu smela.
Mozda sam bas takvog trazila, da mi patnju korenom posadi,
sreca je lepo osecanje, ali meni prebrzo dosadi.
Zato kada se prekrste i upere prstom u zivot nas,
sarkasticno ih pozdravi, oni ne znaju ama nista bas.
Ti si moja rana, kojoj ne dam da zaraste,
kada krene da se leci ja pohotno cupam kraste.
Gledam kako opet krvari, volim bol koju mi nanosis,
bahato te privlacim sebi, ne dam da se drugima zanosis.
Slobodan si da plivas, veliko je ovo more,
udavicu te neznim rukama ako pomislis da bez mene docekas zore.
Pustila sam te, zato se meni uvek vracas,
i kada pogresis, skupo te trenutke placas.
Jedno smo, ne odricem se nasih stvari,
u pravom odnosu uvek se kompromis pravi.

Posted by UnaZikova

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting