[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Pada kiša… Lupa, deluje mi, kao da će oblak da se sruši na potkrovni prozor moje sobe… Ponekad lijem suze samo niko ne čuje jer lupaju u tišinu moje duše i taj prozor je suvišan. I bez njega ja osetim buku i težinu… Ne želim da bežim, ali bih volela da ustanem i odem, jer ovako zaključavam sebe u sebi… Emocije rastu… Tužna kap kiše otvara mi dušu, i pogađa me u čvor sećanja i bola… Čvor popušta i sve tužne uspomene, zaključane u meni, iznova, počinju da guše… Ja nemam gde  da se sakrijem. Zatvaram se… Plač odzvanja o prazne zidove moje sobe… Jauk bi razbio, na čas, grubu tišinu i ništa ne bi promenio… Ostala bih opet sama, zarobljena u sebi, jer nije bilo tog lica ranije, da mi kaze da će biti bolje ako počnem da pričam… 

Autor Lady Aura

Student psihologije zaljubljen u poeziju.

Ova objava ima 2 komentara

  1. I kad taj osjecaj opet dodje, otvori prozor da dusa glasno ispjeva sve sto tisti jer mozda, tamo negdje dolje, pod ulicnom lampom, neka njezna dusa ceka da te ugleda, bezuvjetno, beskonacno, zauvijek.
    Zanesoh se kroz tvoje redove, zaista divno i dirljivo opisano sto cesto mislim da je dobro dok je pod kontrolom. A onda, opet…mozda….
    Pozdrav.

  2. Po prvi put osećam da sam shvaćena onako istinski. Svu svoju ljubav i bol najlepše i najiskrenije iznesem kroz poeziju ili prozni tekst. Prihvatam tvoj savet i verujem…. Hvala na divnom komentaru. Pozdrav!

Odgovori

Subscribe without commenting