[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

KAO UDOVICA

ima tako cijeli život
ima i sada, 
a bilo je
i prethodne večeri i 
jutra,
izdržati treba kažu,
dokle samo, razmišljam
drhtajući u gnijezdu noći,
liježem sama 
i budim se
tako, 
nema njega, ne čujem
glas, 
ne osjećam dodir, 
jedino što ostalo je
na krivudavoj cesti, 
čežnja je
za onim vremenima kad bilo
je mnogo drugačije,
kad ljubio si moje usne redovito
i bez zadrške, 
ulazio u hram
moje intime poput gospodara
i pobjednika 
dižući dva prsta,
ma jasno mi je, 
kristalno i čisto
ali zašto odjednom postade sve
zabranjeno, 
zašto strah od napasti
nadjačao slobodu sazrijevanja
žita, 
zašto morah zvati se udovicom
pored tebe živa, 
gledati te kao
stranca, 
ispijati s tobom kavu i
biti tako prokleto jadna, 
gdje je tu
pravica, 
kamo sakriše se zagrljaji
maslačka, 
postojeli negdje u zraku
atomi i čestice zdravog razuma 
koji
dati će konačno naredbu: 
“sad nastupa njihova točka 
koja možda potrajati će sve
dok netko ne odluči drugačije!”….

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting