[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Deset godina imah, sa svojih 25,
Kad si se nasmejala kao sunce što bojim
Ubravši sa mojih dlanova cvet
Koji sam voleo pod očima tvojim

To je moralo biti odsanjano veče telom
Kao iridijumska pena svetlost meka
Što nam pleše vinograde čelom
I otkriva prolaznost veka.

Ili kao Krv sveta, što nam je žeđ utolila
Noć kad se poklonila smehu što smeta.
I nije li Meseca srp, a da nije pitao,
Tu istu sveta krv u dušu greškom sipao?

Ali ostajmo. Sve je iza. U nama i van.
Naš dan ćuti čekajući uton iskreno suzan.
O, kako je tesan u Jesen sivi stan
S’ mirisom gorkih oraha kao naša ljubav.

Autor Simic_Petar

Odgovori

Subscribe without commenting